Sunday, February 8, 2015

О ПРИЗРЕНУ ДЕТИЊСТВУ И СТРАШНОМ СУДУ



Кад одрастеш уз страшни суд, живот је много лепши.
Ево како .. 

Моји баба и деда су живели у Призрену, мада су оригинално из Средачке жупе.
Ја сам се као беба одселила, али упркос томе често сам живела у Призрену и Средској.
Са 5 година моје време је било бесконачно. Два дана је било као два месеца.
Кад год би ме родитељи оставили код бабе и деде, после два дана била сам већ староседелац.

Причала бих као моја баба. Деда није много причао.

Баба се бринула о мени у кући, деда ме је шетао. Од наше куће где год да кренемо, пролазили смо истим путем, преко Шедрвана, Моста, поред Богородице Лјевишке, Хотела, Ћуљана.. Богородица Љевишка је била са десне стране и некако увек затворена.
Деда је био стари комуниста и атеиста, није посећивао цркве, све док му баба не нареди.

Често смо ишли на село. Село је на падини Шаре, и тамо сунце излази око 8 сати ујутро, док прође целу планину. Стару кућу на селу су реновирали моји родитељи. Имала је спрат и личила на узане енглеске куће, са узаним степеницама.  Доле кухиња, камин –оджак, горе спаваће собе, и балкон. Намештај старински. Креденца два, један од храста модеран, други светлоплав. Оно што је било занимљиво у нашој кући, је неколико слика на зидовима.
Кад год бих легла да спавам, ја сам гледала те слике и покушавала да одгонетнем шта значе. Прво су ми биле страшне, а потом све  занимљивије , а мама је могла бесконачно да ми измишља приче о сликама.
Обзиром да је призрен Град музеј, кад год би дошли, моји родитељи би ме водили у културни обилазак. У културне сврхе, ипак је то било комунистичко време, незаобилазна тачка је била и Богородица Лјевишка.
Сећам се да је увек била затворена, можда смо ми увек наилазили у то затворено време, али је припрата била отворена. Са мојих 5 година изгледала ми је као небо. Велико и свемоћно.
 Иначе небо на Шари ноћу има дупло веће звезде. И све је као нацртано. И кад падне мрак, тата би ми објашњавао сунчев систем, шта су галаксије, како изгледају планете, и ко то тамо живи.
Свештеник је живео близу цркве, и зачас би се створио  испред са гвозденим кључем да је  откључа .
Слике у цркви су имале беле туфне.
Туфне су ми биле очаравајуће. Види се све и не види се ништа. Црква је била препуна скела, а ја сам се  питала да ли ће слике, следећи пут када дођем,  нестати или настати. Иако је велики човек са дугом брадом био преозбиљан, са тим туфнама је мени био некако симпатичан.
Но, мени најзанимљивији део био је у припрати: риба која једе руку, кругови са крилима, аждаје и многа друга  чудна бића, крилати људи који мере нешто и наравно човек у Спутњику.

Кад сам питала оца да ли је то Спутњик, одговорио би ми да то није Спутњик, а ја сам била готово сигурна да је то Спутњик.. Могу рећи да ми није било најјасније зашто сад мој отац тврди да то није Спутњик, кад ми га је лепо показао пре неки дан у новинама. 
Ипак је то било Спутњик време...
Низ следећих година сам била уверена да је у припрати насликан свемирски брод и тражила кад год сам могла да идемо да посетимо цркву, да бих проверила .
У међувремену све преставе и догађаји на фрескама, а и сликарски стил су ми деловали сувише познато и стално сам се питала  где сам то видела.
Моји дотадашљи културни обиласци сводили су се на Шумарице, Авалски торањ, Кумровец, и сличне модернизме самоуправног социјализма, и  готово никакву посету црквама.
И тако, 30 година касније, ето мене у Мадриду, у Музеју Прадо испред страшног суда Хиеронимуса Боша, и сетим се....
......урамљеног календара, из куће са села, са Бошовим страшном судом, и готово истовремено страшног суда из припрате Богородице Љевишке.
Иако представници две ренесансе Палеолога и холандске, и дели их преко 100 година, њихово сликарство сам од колевке доживљавала као надреално, а утицај као дубоко нерелигозно религиозан.

Од 17-те године нисам била на Косову, и даље сам убеђена да су Астрапа и Бош ишли у исту школу, и наравно да страшни суд има неке везе са Спутњиком.

Тај лични архетип Призрена брижљиво чувам.








No comments: